Permanentna pandemija? Mutacije, tržišni slomovi i „nula kovida“

Prošlo je oko godinu dana od kako je Kovid-19 proglašen globalnom pandemijom. Virus je do sada usmrtio preko 2 miliona ljudi. Mnogi su nastradali usled sporednih uzroka. Iako sada dostupne vakcine masama nude tračak nade u vrtlogu izolacije i prekarijata, kraj krize se ne nazire. Tome između ostalog doprinose protekcionizam i „vakcinski nacionalizam“ koji milijardama ljudi onemogućavaju pristup spasonosnim resursima. Kada li će se sve ovo završiti?


[Source]

Pojedini naučnici i političari se pripremaju za „novu normalnost“ u kojoj se korona virus tretira kao puka sezonska zaraza, poput gripa. Drugi ukazuju na uspešne priče poput Novog Zelanda i zagovaraju strategiju „nula kovida“, ne bi li se, sa strogim merama, broj zaraženih sveo na takvu meru da se svaki novi slučaj može lako identifikovati i smestiti u karantin.

Pandemija je, u svakom slučaju, pokazala da je kapitalizam potpuno nesposoban da se nosi sa globalnom krizom ovog tipa. Gazde i njihovi politički predstavnici, u svojoj kratkovidoj želji da očuvaju profitne stope, su društvu naneli rane koje verovatno nikada neće do kraja zarasti.

Socijalno ubistvo

Izvršni urednik Britanskog medicinskog žurnala (nije u pitanju dakle nikakvo revolucionarno glasilo) je nedavno napisao članak u kome citira Fridriha Engelsa koji je u svom delu „Položaj radničke klase u Engleskoj“ iz 1845. definisao „socijalno ubistvo“ na sledeći način:

Kada društvo stavlja stotine proletera u takav položaj u kome neizbežno sustiže prerana i neprirodna smrt, koja se ne razlikuje preterano od smrti usled mača ili metka; kada hiljadama budu uskraćeni osnovna sredstva za život, kada su im nametnuti uslovi pod kojima se ne može živeti... kada društvo zna da će hiljade stradati, ali ipak održava takve uslove, ono je time počinilo ubistvo... ono možda tako ne izgleda, jer se smrt žrtve čini prirodnom... no, i dalje je ubistvo.

Iz Engelsove definicije, u članku se zaključuje da kriminalni nemar i nesposobnost vladajuće klase tokom ove pandemije predstavljaju masovno socijalno ubistvo.

Političari su iznova i iznova pogoršavali ovu krizu, bilo da se radi o zakasnelim ili neefikasnim zatvaranjima, davanjem ugovora za praćenje zaraze i proizvodnju zaštitnih sredstava beskrupuloznim privatnicima, beznadežnim javnim proglasima ili neadekvatnoj podršci za ljude koji su ostali bez posla.

Kovid-19 je polovinu dosadašnjih žrtava odneo u 5 zemalja (SAD, Brazilu, Indiji, Meksiku i Velikoj Britaniji). U Britaniji je smrtnost dostigla nivo od 1 od 500 stanovnika, što je duplo više nego tokom nemačkog bombardovanja u Drugom svetskom ratu.

Zemlje poput SAD i Britanije su imale sličan pristup Kovidu-19: glavni fokus je bio na zaštiti ekonomije, dok je zaštita stanovništva bila od sporednog značaja. Na kraju nisu uspeli ništa da zaštite. Naučni članak od novembra ističe sledeće:

Zemlje koje su se rano fokusirale na mere za ublažavanje pandemije se sada postepeno otvaraju i doživljavaju ekonomski rast. Većina zemalja kojima je prioritet bilo jačanje privrede, te su se odupirale merama protiv pandemije, ograničavale ih ili prerano prekidale, sada su suočene sa nekontrolisanim širenjem zaraze i zatvaranjima na nivou države.

Oklevanje političara poput Donalda Trampa, Borisa Džonsona i Žaira Bolsonara oko blagovremenog uspostavljanja strogih mera zatvaranja je dovelo do toga da pandemija u njihovim zemljama nije bila samo smrtonosnija, nego i skuplja za saniranje.

Zdravstveni sistemi su bili preplavljeni, što je zahtevalo sve više zatvaranja, dok su za izbegavanje totalnog kolapsa bile potrebne veće subvencije na duži vremenski period.

Dotični članak navodi da jednostavne i relativno pristupačne mere (poput plana distribucije maski američkim domaćinstvima koji bi koštao oko milijardu dolara, što je Tramp odbio) mogle uštedeti bilione dolara i spasiti do 200.000 života.

U članku se totalna šteta usled pandemije procenjuje na 16 biliona dolara, dok bi osnovne mere prevencije na svaki potrošeni dolar uštedele 1.000 dolara za saniranje dosadašnje štete.

Kratkovida perspektiva buržoaskih vlada je mnoge zemlje navela da ne sprovedu neophodne mere, zbog čega mi sada ubiramo gorke plodove.

Državna intervencija

Kina, Tajvan, Australija, Novi Zeland, Vijetnam i drugi su se nasuprot tome fokusirali na rano potiskivanje virusa korone i obavezno socijalno distanciranje, što je dovelo do skoro potpunog iskorenjivanja virusa unutar njihovih granica (za sada) i obnove ekonomskog rasta.

Ove zemlje su takođe uvele blagovremenu i direktnu državnu intervenciju kako bi sproveli socijalno distanciranje, distribuciju zaštitnih sredstava i finansijsku podršku stanovništvu.

Dakle, čak i u zemljama koje su se relativno uspešno izborile sa pandemijom, kapitalisti su na delu pokazali neuspeh takozvanog slobodnog tržišta, da se nosi sa ozbiljnom krizom.

U prilog tome govori i činjenica da svetska privreda jedva preživljava u čeličnim plućima državnih investicija.

Iako su se zemlje ponele na različite načine, pred nama je dokaz degenerisanosti kapitalizma, kao i uskogrudog mentaliteta njegovih političkih predstavnika – brda novca i reke krvi su proliveni ne bi li se kratkoročno sačuvali profiti.

Nejednakost u vakcinisanju

Ozbiljniji predstavnici buržoazije razumeju da ne može biti govora o povratku na „normalnost“ dokle god Kovid-19 ne bude globalno suzbijen.

Kolumnista Martin Volf za Fajnenšl tajms piše sledeće: „Budući da virus ne zna za državne granice, on ne može nigde biti stavljen pod kontrolu osim svugde istovremeno. Alternativa je da do daljnjeg budemo zarobljeni u nacionalnim zatvorima.“

Savremeni kapitalizam je globalni sistem koji zahteva internacionalno kretanje dobara, ljudi i usluga. Nacionalni biro za ekonomska istraživanja tvrdi da će razvijene zemlje snositi 49% globalne ekonomske cene za saniranje posledica pandemije tokom 2021. godine, čak i ako kod kuće dostignu imunizaciju većine stanovništva. Ovo je posledica poremećaja proizvodnih i trgovinskih mreža među nacijama dok pandemija bukti.

Ne može se imati kapitalizam u jednoj zemlji. Volf zbog toga apeluje na svetske lidere da „po svaku cenu finansiraju ubrzanu globalnu proizvodnju i distribuciju vakcina – uključujući i reformulisane vakcine.“

Dalje, on zagovara da bogate zemlje skupe 65 milijardi dolara za finansiranje vakcinacije u siromašnim zemljama, ističući da se radi o sitnišu u poređenju sa najavljenih 5,6 biliona dolara za dalje saniranje Kovida-19.

Volf argumentuje sa stanovišta buržoazije, ističući da će dugoročni rezultati opravdati trenutne troškove. Zaista, ako bismo oduzeli bogatstvo od kapitalista i stavili ga pod demokratsku kontrolu, ovo skromno ulaganje u budućnost čovečanstva ne bi predstavljalo nikakav problem!

Nažalost, ovo podrazumeva spremnost kapitalista da kratkoročno ostanu bez profita i da sarađuju sa svojom konkurencijom, a tako nešto jednostavno neće učiniti.

Nacionalizam i protekcionizam

Kao što smo mogli videti kod nedavnog sukoba između Britanije i EU oko pristupa dozama vakcine AstraZeneka, ova kriza izbacuje na videlo uske nacionalne interese upravo onda kada je internacionalna akcija najpotrebnija.

Ludilo „vakcinskog nacionalizma“ smo već videli, počevši od Trampove prošlogodišnje politike „Amerika na prvom mestu“. EU sada preti nametanjem ograničenja na izvoz vakcina proizvedenih unutar njenih granica: politka „Evropa na prvom mestu.“

Vakcine su takođe korišćene za geopolitički fudbal, budući da pojedine zemlje u američkoj sferi uticaja oklevaju sa prihvatanjem vakcina iz Rusije i Kine.

Ove vakcine onda bivaju plasirane u raznim zemljama Afrike, Južne Amerike i Bliskog istoka koje nemaju pristup zapadnim vakcinama poput Pfajzera, BioNTeka ili Moderne, što onda učvršćuje uticaj Moskve i Pekinga u tim regionima.

Umesto da sarađuju, Indija, Kina i Rusija se sve žešće takmiče kako bi nadmašile SAD, EU i jedni druge u jurnjavi da prodaju što više vakcina.

Francuski predsednik Makron je pozvao članice G7 da 4-5% svojih doza doniraju siromašnijim zemljama, ne samo kao odgovor na vakcine iz Rusije, Kine i Indije, već i na sve oštriju kritiku povodom hroničnog manjka vakcina u siromašnim zemljama. Boris Džonson se u međuvremenu obavezao na doniranje većine viška proizvedenih britanskih vakcina.

Iako Izrael ima najvišu stopu vakcinisanih na svetu, vakcinisanje je jedva počelo u okupiranom Pojasu Gaze i Zapadnoj obali. Izraelska vlada se opire rastućem pritisku da višak proizvodnje vakcina da Palestincima na raspolaganje. Blokada Gaze je još uvek na snazi, čak je zaustavljeno dostavljanje 2.000 doza ruske vakcine Sputnik za medicinske radnike u kovid ambulantama.

Sve ove cinične igrarije usporavaju globalnu distribuciju neophodnih resursa za zaštitu običnih ljudi od infekcije.

Kapitalistička anarhija

Kao što smo već objasnili, postoji ogromna razlika između bogatih i siromašnih zemalja što se pristupa vakcinama tiče. Do toga je došlo tako što su bogate nacije koje su većinski finansirale proizvodnju vakcina onda direktno pregovarale sa proizvođačima kako bi pokupile sve zalihe.

Program Covax Svetske zdravstvene organizacije (kome se već prognozira „velika šansa“ za neuspeh) cilja da do kraja godine dostavi 2,3 milijarde doza siromašnim zemljama u Africi, Aziji i Latinskoj Americi. To bi bilo dovoljno sa samo petinu ciljne populacije.

Dok je svega 10 zemalja iskoristilo 75% dosadašnjih vakcina, oko 130 zemalja po navodina UN nije imalo ni jednu vakcinaciju. Od 175 miliona dostavljenih vakcina, svega 8 miliona je isporučeno za 430 miliona stanovnika Južne Amerika, dok je 1,3 milijarde Afrikanaca dobilo samo 2 miliona doza.

Uprkos obećanju za poklanjanja viška britanske proizvodnje, Džonson nije potvrdio koliko vakcina će biti donirano. Takođe se nameće pitanje zašto su bogate zemlje mogle da nagomilaju tolike zalihe? Zašto bi ostatak sveta morao da se zadovolji mrvicama sa stola?

Sistem zasnovan na privatnoj akumulaciji, profiterstvu i imperijalističkoj dominaciji je omogućio ovakvo ponašanje.

Sebična jurnjava bogatih zemalja da prvo vakcinišu sopstveno stanovništvo, kako bi prvi ponovo pokrenuli proizvodnju, je autodestruktivna. Piterson institut za internacionalnu ekonomiju, američki trust mozgova, je istakao da bi intenzivno investiranje u vakcinisanje siromašnih zemalja za bogate zemlje dugoročno bilo zapravo daleko jeftinije:

Međunarodni lanci snabdevanja i potražnje garantuju prelivanje zaraze iz siromašnih u bogate zemlje, što će dovesti do velike ekonomske štete čak i ako su se stanovništva potonjih potpuno vakcinisala. Ova šteta će troškove potpune vakcinacije siromašnih zemalja premašiti 10 do 100 puta.

Globalna vakcinacija bi bila prvi prioritet demokratski planiranog sistema proizvodnje. Kapitalisti pak kratkoročno neće uložiti ni prebijenu paru za pomoć ljudima izvan njihovih granica, iako im se tako nešto dugoročno isplati. Kapitalizam je do te mere anarhičan.

Mutacije

Postoji još jedna, sve više zabrinjavajuća posledica odugovlačenja opšte vakcinacije: nove mutacije. Što se duže i dalje virus korona širi, tako se uvećava rizik nastanka novih varijanti koje mogu biti virulentnije ili otpornije na trenutne vakcine.

Varijanta B.1.1.7. „Kent“ – nastala u Britaniji – i 501.V2 varijanta iz Južnoafričke Republike imaju značajne genetske promene u poređenju sa ranijim oblicima virusa.

Varijanta E484K (nazvana Erik ili Eek) se naročito ističe promenom peplomera – površinskog proteina koji virus koristi da prodre u ljudske ćelije. Ova mutacija otežava imunom sistemu da prepozna i uništi virus, čak i kada je osoba primila vakcinu zasnovanu na starijim varijantama virusa. Istovetna mutacija trenutno bukti po Brazilu.

Ove nove varijante imaju veću infektivnost, a čini se i da su barem delimično otporne na neke od aktuelnih vakcina. Vlada Južnoafričke Republike je nedavno odustala od nabavke AstraZeneka vakcine nakon njenog navodnog neuspeha da zaštiti ljude od blagih infekcija 501.V2 varijante.

Ovo će zahtevati razvoj unapređenih vakcina koje se mogu izboriti sa novim mutacijama. Oksfordska AstraZeneka će biti najnezgodnija za prilagođavanje novim sortama virusa, pošto zahteva višenedeljni odgoj ćelijskih kultura.

Ova vakcina je ključna za programe poput Covax i upotrebu u siromašnim zemljama, pošto ne zahteva skladištenje na niskim temperaturama kao mRNK vakcine poput Pfajzerove ili Modernine. Ukoliko se uspostavi kao neefikasna protiv novih sojeva, to bi bio težak udarac za vakcinaciju u nerazvijenim zemljama.

Profitiranje od pandemije

Kao što smo ranije objasnili, neujednačen uspeh distribucije vakcina u zemljama kapitalističkog centra se delimično može objasniti dubokim nepoverenjem u institucije i elite. Ovo dovodi do raširenog skepticizma prema vakcinama, naročito među potlačenijim društvenim slojevima.

U Britaniji (gde je distribucija bila relativno uspešna) se očekuje da će čak do 10 miliona ljudi odbiti vakcinaciju. Ovo uključuje polovinu zdravstvenih radnika, doslovno prve linije fronta protiv Kovida-19. Vakcine takođe nisu još označene kao bezbedne za decu.

Vlasti u Švedskoj, Francuskoj, Italiji, Austriji, Bugarskoj i Nemačkoj su suočene sa javnim otporom protiv AstraZeneka vakcine, koji je usledio nakon što su desničarski teoretičari zavere digli histeriju oko izveštaja o normalnim nuspojavama. Ovo je u sprezi sa trapavom distribucijom vakcina na nivou EU poljuljalo poverenje javnosti.

Procenjuje se da bi se moralo vakcinisati 80% stanovništva jedne države kako vi se zaustavili novi sojevi virusa. Sve u svemu, u pitanju je neverovatno težak zadatak.

Da ponovimo: ova pandemija se neće zaustaviti dok celokupno svetsko stanovništvo ne bude vakcinisano. Farmaceutska industrija, koja kontroliše najveći deo sredstava za farmaceutsku proizvodnju, može povećati proizvodnju vakcina na nivo kojim bi se planetarna pokrivenost vakcinama postigla za manje od godinu dana.

Ovo bi se moglo postići proširenjem kapaciteta: konverzijom postojećih fabrika ka proizvodnji vakcina, kao što su fabrike tekstila na početku pandemije preuređene za proizvodnju zaštitne opreme, a fabrike automobila za proizvodnju respiratora. Ovaj dodatni kapacitet bi ostao neiskorišćen nakon kraja pandemije, stoga je mnogo profitabilnije da se trenutni kapacitet ne širi kako bi se proizvodnja mogla održati godinama.

Objavljivanje istraživanja i podataka farmaceutskih kompanija i ukidanje patenta, kako bi državne laboratorije i druge kompanije mogle proizvoditi generičke verzije vakcina širom sveta, bi bilo dodatna opcija.

Pojedine članice Svetske trgovinske organizacije (na čelu sa Južnoafričkom Republikom i Indijom) sada u tu svrhu predlažu ukidanje zaštite intelektualne svojine za Kovid-19 vakcine. Prema rečima južnoafričkog predstavnika: „Dok Rim gori, mi sviramo liru i čekamo.“ Zatim je nastavio:

Prve efikasne vakcine su bile spremne pre 4-5 meseca. Zar ne mislite da bi nam značilo posedovanje kapaciteta za proizvodnju. Ja sam siguran da bi.

Infrastruktura trenutno obezbeđuje minimum, a ostatak prepušta privatnom sektoru. Smatram da nacionalne vlade ne smeju prebacivati svoju odgovornost za javno zdravlje privatnim kompanijama koje polažu račune samo svojim akcionarima.

Ovo je u potpunosti tačno. Uprkos tome, farmaceutska industrija nema nameru da preda svoju intelektualnu svojinu, jer njome monopoliše proizvodnju vakcina i ostvaruje neverovatan profit.

Buržoaske države neće kapitalistima diktirati šta treba da rade sa svojom privatnom svojinom. EU i Britanija su prve blokirale predloženo ukidanje patenta. Roz Skourz, politička savetnica Lekara bez granica, ih je prozvala za licemerje, budući da su se malo pre međusobno svađali oko nedostavljenih AstraZeneka vakcina.

Skourz je izjavila: „Ovo EU i drugim bogatim zemljama otkriva šta se dešava kada se ogromnim multinacionalnim korporacijama prepuste sva prava i kontrola nad proizvodnjom kovid vakcina.“

Ona je tu potpuno u pravu, stoga ta kontrola mora biti oduzeta krupnim farmaceutskim kompanijama kroz njihovu eksproprijaciju i stavljanje pod demokratsku kontrolu u okviru jedne radničke države.

Kako stvari sada stoje, zarobljeni smo u smrtonosnoj trci sa vremenom, sve dok virus nastavlja sa mutiranjem, a kraj ove noćne more se sve više odlaže.

Endemska bolest

Imajući u vidu nekontrolisanu stopu zaraženih, skepticizam javnosti prema vakcinama, kao i nastanak novih varijanti virusa, mnogi buržoaski komentatori i političari sada tvrde da Kovid-19 predstavlja novu normalnost. Nedavni članak u Ekonomistu npr. tvrdi da će „bolest cirkulisati godinama, te da će verovatno postati endemska.“

Umesto da vlade tretiraju Kovid-19 kao „prolaznu vanrednu situaciju“, liberalni žurnal zaključuje da one treba da se fokusiraju na mere koje bi svele zarazu na prihvatljiv nivo, sa maskama, sistemima za praćenje zaraženih i sezonskim vakcinama kao novom svakodnevnicom.

Britanski ministar zdravlja Met Henkok je izneo sličan stav, izjavivši da bi se prema Kovid-19 trebalo ponašati kao prema sezonskom gripu, sa programom sezonskih vakcina kao rešenjem za nove mutacije.

Kovid-19 pak je ne samo infektivniji od sezonskog gripa, već i smrtonosniji. Henkokove predložene mere ne bi sprečile redovna izbijanja zaraze, kao ni hiljade smrtnih slučajeva svake godine.

„Živeti sa kovidom“ je samo stara strategija „imuniteta krda“ u novom ruhu: to će dovesti do beskrajnog ponavljanja zatvaranja, periodičnog preplavljivanja bolnica i permanentnog stanja nesigurnosti za milione ljudi.

Iz Henkokovih komentara se takođe jasno vidi da se broj smrtnih slučajeva konačno smanjuje, te su torijevci ponovo pod pritiskom krupnog kapitala da preuranjeno prekinu sadašnje zatvaranje, ne bi li se profiti vratili na poželjan nivo. Drugim rečima, istorija će se uskoro ponoviti.

„Nula kovida“

Pojedini krugovi zagovaraju strategiju „nula kovida“ kao odgovor na argumente „živeti sa kovidom“. Britanski medicinski žurnal tu strategiju definiše kao „smanjiti infektivnost na nula slučajeva u datom geografskom području“ kroz kombinaciju stroge granične kontrole, efikasnih zatvaranja i rigoroznog testiranja ne bi li se novi slučajevi što pre izolovali.

Poslanik levog krila Laburističke partije Ričard Burgon ističe u Tribjunu kako se život u Novom Zelandu (koji je do sada doživeo svega 25 smrtnih slučajeva usled Kovida-19) praktično vratio u normalu nakon sprovođenja navedenih metoda. Ljudi sada mogu prisustvovati masovnim događajima poput muzičkih festivala bez straha od infekcije.

Burgon tvrdi da se novozelandske metode mogu primeniti i u Britaniji, te ispravno zaključuje da je nesposobnost torijevaca dovela do veoma visoke smrtnosti koja se mogla izbeći:

Britanija je početkom leta uz pomoć prvog zatvaranja smanjila infektivnost na 1 u 100.000. Bili smo na pragu daljeg smanjivanja zaraze i njene potpune eliminacije, ali vlada je onda poručila narodu da izađe napolje i kupuje, da se vrati na posao, popunjavanje pabova i povratak dece u školu su prikazani kao patriotska dužnost, iako se nisu uvele bezbednosne mere koje je školsko osoblje zahtevalo.

Želja za očuvanjem profita svojih sponzora iz redova krupnog biznisa je bila ideja vodilja torijevcima i njihovom nesrećnom pristupu Kovidu-19. Razmera tragedije se vidi u sledećoj činjenici: Broj preminulih u avgustu 2020. je bilo svega dvoje-troje dnevno, dok ih je u decembru iste godine bilo preko 1.000.

Delimično zbog toga, sprovođenje strategije „nula kovida“ u Britaniji sada ne bi dalo iste rezultate kao u Novom Zelandu. Novozelandska vlada je na samom početku uvela stroge mere, tako da broj slučajeva nikada nije dostigao kritičan nivo.

Sada će biti neophodan duži period zatvaranja, zajedno sa vakcinama, kako bi se broj slučajeva u Britaniji sveo na nivo u kome se novi slučajevi mogu efikasno pratiti. Zbog toga je neophodno da se trenutno zatvaranje ne prekine pre vremena.

Potreba za internacionalizmom

Dalje, moramo paziti da ne pobrkamo „nula kovida“ sa strategijom za trajnu eliminaciju virusa. Kao što u Britanskom medicinskom žurnalu piše:

Jedina do sada iskorenjena ljudska bolest su velike boginje, za šta je bilo potrebno 30 godina i efikasna vakcina... Novi Zeland je postigao nula lokalnih slučajeva tokom prethodna tri meseca. Iako je to impresivno dostignuće, daleko je od opšteprihvaćene definicije iskorenjivanja.

Moguće je smanjivanje broja Kovid-19 slučajeva do te mere da ne mora biti u potpunosti iskorenjen, već stavljen pod kontrolu. Pandemija pak mora biti okončana na međunarodnom nivou, što zahteva globalni projekat. Zemlje ne mogu zauvek biti u opsadnom stanju. Novi Zeland svoje niske brojke održava strogim graničnim kontrolama. Virus još uvek predstavlja pretnju, kao što se može videti u širenju Kent varijante u Oklendu (usled čega je uvedeno trodnevno zatvaranje).

Pošto mnoge zemlje godinama neće dostići neophodan stepen vakcinisanosti stanovništva, virus će nastaviti da cirkuliše i mutira, te će uvek postojati rizik od njegovog povratka. Već pomenuti članak Britanskog medicinskog žurnala razmatra efikasnost „nula kovida“ i kako bi to moglo biti ostvareno:

Infekcije u globalizovanom svetu prelaze čitave kontinente za svega nekoliko dana. Ograničavanja putovanja i granična kontrola mogu umanjiti širenje zaraze. Kada se broj lokalnih slučajeva dovoljno smanji, zdravstveni resursi se mogu fokusirati na uvezene slučajeve. Timovi za zdravstvenu zaštitu su već godinama unazad držali tifus, ebolu i MERS-CoV pod kontrolom. Globalno, tajno iskorenjivanje Kovid-19 je u krajnjoj liniji najpoželjnije. Ovo je doduše ogroman izazov koji zahteva globalno vođstvo i saradnju.

U tom grmu leži zec. Eliminisanje pandemije jednom za svagda zahteva koordinisani napor na svetskom nivou.

Bolesni sistem

Ocene Henkoka i Ekonomista su odraz pesimizma vladajuće klase suočene sa nepremostivim izazovom. Kapitalisti i njihovi predstavnici sležu ramenima pred neizbežnim zaključkom da se ova kriza ne može do kraja prevazići.

Ovo je mnogo nalik klimatskim promenama, koje takođe predstavljaju dugoročnu egzistencijalnu pretnju za čitav kapitalistički sistem (kao i za planetu). Kao i u slučaju klimatskih promena, već imamo kapacitet za stavljanje Kovid-19 pod kontrolu ili njegovo iskorenjivanje, ali to se kosi sa profitnim i nacionalnim interesima vladajuće klase. Buržoazija stoga – u najboljem slučaju – sebe ograničava na delimične mere.

Čak i na kapitalističkim osnovama, postoji dovoljno mera koje se mogu i moraju sprovesti kako bi se što brže smanjio broj novih slučajeva, obuzdala žarišta, a stanovništvo vakcinisalo.

Zaista, mi se u potpunosti slažemo sa Burgonovim predlozima: za besplatno i široko dostupno testiranje; puna novčana nadoknada za sve radnike primorane da ostanu kućama kako ne bi finansijski trpeli; rašireni i besplatni testovi za Kovid-19; obezbeđivanje besplatnog interneta kako bi deca mogla prisustvovati onlajn časovima; dosledno sprovedeno zatvaranje sa praćenjem novih slučajeva zaraze.

Mi bismo takođe dodali moratorijum na plaćanje kirije i zabranu deložacija kako ljudi koji su ostali bez prihoda ne bi završili na ulici. Dalje, svako ko ulazi u zemlju treba biti na licu mesta testiran, a ako dolazi iz regija sa visokim stepenom zaraženosti, treba biti stavljen u karantin o trošku države.

Zatim, moramo se obračunati sa sve više neujednačenim pristupom vakcinama tako što ćemo staviti privatne farmaceutske kompanije u javno vlasništvo, kako bi se proizvodnja vakcina ubrzala za ljudsku potrebu, a ne za što veći profit.

Oko sto milijardi dolara javnog novca je uloženo u razvoj vakcine protiv virusa korona – ne postoji razlog zašto bi farmaceutske kompanije sada ubirale kajmak prodajom tih vakcina. Vakcine trebaju biti distribuirane celom svetu, bez novčane nadoknade, i to brzo – pre nego što nastanu virulentnije varijante, te da bi se normalnost konačno zaista vratila.

Profiterstvo, vakcinaški nacionalizam i gomilanje vakcina, kao najveće prepreke okončanju pandemije, direktno potiču iz trulog kapitalističkog sistema.

Iskustvo ove zdravstvene katastrofe će sve više ljudi navesti na zaključak da je ovaj sistem nekompatibilan sa bezbednom i zdravom budućnošću čovečanstva. Ove lekcije će ostaviti dubok trag u umovima radničke klase tokom predstojećeg burnog perioda.

Mi marksisti moramo biti spremni sa revolucionarnim programom koji će postaviti novi kurs.

Join Us

Join the International Marxist Tendency and help build a revolutionary organisation to participate in the struggle for socialism worldwide!

In order to join fill in this form and we will get back to you as soon as possible.