Raspad bivse Jugoslavije je bio katastrofa za sve ljude u njoj. U njemu nema niceg progresivnog. U svim drzavama koje su formirane posle raspada, reakcionarne vlade su dosle na vlast. Tudjman u Hrvatskoj i Milosevic u Srbiji ne stite interese hrvatskih i srpskih radnika. Isto vazi i za Bosnu, Crnu Goru, Makedoniju i Sloveniju.
Vlasti bivsih republika Jugoslavije su gurale narod u jedan za drugim bratoubilackim ratom. Sta su ljudi dobili od ovoga? To je bila apsolutna katastrofa, doslovno.
Razlozi za raspad bivse Jugoslavije se mogu naci u ekonomskoj krizi koja je pocela 80-tih, pracena manevrima zapadnog imperijalizma koji je u toj krizi video priliku da prosiri svoju sferu uticaja. Nemacki imperijalizam posebno, je podsticao secesiju Slovenije i Hrvatske iz Federacije. Kasnije su istu igru igrali i u Bosni.
Birokratija bivse Komunisitcke Partije je ta koja je igrala podlo. Nesposobni da rese ekonomsku krizu koja je razarala zemlju, odlucili su da se okrenu nacionalizmu kao nacinu odrzanja njihovog izvora moci. Ovo je pripremilo podlogu za skoro deset godina krvavog konflikta. Naravno, ove vodje su sedele bezbedno u svojim kancelarijama dok su obicni radnici i mladez Jugoslavije bili primorani da uzmu oruzije jedni protiv drugih. Ovo je neoprostivi zlocin protiv svih ljudi Jugoslavije.
Decenijama nakon Drugog svetksog rata jugoslovenska Federacija pod Titom je uspela da postigne znacajan ekonomski rast. Na ovoj osnovi je bilo moguce zaleciti rane proslosti. Kako bilo, marksisti ne mogu zatvoriti oci pred stvarnom prirodom Titovog rezima i staljinizma uopste.
1917. godine, Ruska Revolucija je dovela radnike Rusije na vlast. Ovo je bila prva i jedina istinska socijalisticka revolucija u istoriji. Sovjeti su bili istinski izraz radnicke demokratije. Nazalost, zaostalost Rusije i i izolacija revolucije u jednu zemlju je stvorilo preduslove za staljinisticku degeneraciju. Birokratska klika je uzurpirala vlast sovjetske radnicke klase i stvorila monstruoznu karikaturu socijalizma. Dok je privreda ostala u rukama drzave, kontrola je presla iz ruku radnika u ruke privilegovane drzavne birokratije. Istinski Boljsevici su masakrirani. Do 1940. ni jedan od boljsevickih vodja koje su vodile revoluciju 1917. nije bio ziv, osim samog Staljina.
Birokratija koja je proizasla iz ove kontra-revolucije je imala svoje sopstvene interese suprotstavljene radnickim. Monstruozna totalitarna diktatura jedne partije je bila rezultat. Na kraju Drugog svetskog rata ovaj model je nametnut istocnoj Evropi kada je Crvena Armija umarsirala u ove zemlje.
Ovo je imalo dvostruki efekat. S jedne strane, eksproprijacija kapitalista i uvodjenje planske ekonomije je bio enormno veliki korak napred. Ali nije bilo istinske radnicke demokratije. Kontrola nad planom je bila u rukama staljinistickih birokrata.
U Jugoslaviji su stvari isle malo drugacije. Tito nije dosao na vlast zahvaljujuci ruskoj Crvenoj Armiji, vec zahvaljujuci sopstvenim partizanskim odredima. Ovo nije bilo u skladu sa planovima Staljina koji se slozio na Jalti da Jugoslavija ostane pod zapadnom sferom uticaja. Ovo je bio deo podele Evrope izmedju zapada i Rusije.
Ovo je kasnije vodilo do konflikta izmedju Tita i Staljina i Jugoslavija je postala tzv. "nesvrstana" zemlja. Kako bilo, nije bilo fundamentalne razlike izmedju prirode Titovog rezima i rezima u drugim istocnoevropskim drzavama. Uprokos prici o 'radnickom samoupravljanju" na nivou fabrika, nacionalno kontrolisana ekonomija je bila cvrsto u rukama drzavne birokratije.
Leon Trocki, voda ruske Revolucije zajedno sa Lenjinom, (koga su kasnije ubili Staljinovi agenti), objasnio je kako ce birokratija blokirati ekonomski razvoj na odredjenom stepenu. Jos 1936. u svom slavnom delu Izdana Revolucija, objasnio je kako bi birokratija eventualno postala kocnica razvoja proizvodnih snaga i da bi na toj osnovi birokratija pokusala da se transformise u kapitalisticku klasu i postane vlasnik sredstava za proizvodnju. Ovo predvidjanje je brilijantno potvrdeno dogadjajima u istocnoj Evropi 1989, u Rusiji 1991. i u Jugoslaviji u proteklih deset godina.
Tito je u Jugoslaviji razvio Ustav kojim je pokusao da garantuje da ni jedna nacionalnost nece dominirati nad ostalim. Ovo je, kako bilo, vodilo razvoju nacionalnih birokratija od kojih je svaka imala svoje interese. Dokle god je privreda isla napred, ova struktura je mogla opstati. Ali cim je privredna kriza pocela da se oseca svaka nacionalna birokratija je pocela da igra na kartu nacionalizma. Birokrate su bile nesposobne da rese krizu i da bi ocuvale svoje uporiste ppoceli su da igraju na nacionalisticka osecanja.
U 80-tim videli smo pokret svih radnika Jugoslavije, od Slovenije do Kosova, protiv birokratskih vlasti. Nazalost, ovaj pokret nije imao dobro rukovodstvo, nije imao nezavisnu partiju radnicke klase i stoga je porazen. Na njegovom mestu je izraslo cudoviste nacionalizma na svim stranama.
Milosevic i Tudjman su znali da ne mogu resiti krizu koja je zadesila Jugoslaviju na osnovu birokratske kontrole privrede, te su odlucili da najbolje mogu ocuvati svoje uporiste skrecuci paznju masa sa stvarnih socijalnih i ekonomskih problema svaljujuci krivicu na druge nacionalnosti. Stoga je ona u Hrvatskoj bila "srpska krivica", u Srbiji hrvatska i kosovskih Albanaca, itd.
Cinizam ovih individua se moze videti na primeru njihove podele Bosne. Milosevic i Tudjman su sedeli za okruglim stolom i odlucivali kuda bi terbalo da ide granica izmedu srpske i hrvatsko-muslimanske federacije, dok je stotine hiljada obicnih Srba, Hrvata i Muslimana "etinicki" cisceno na svim stranama.
U isto vreme dok su lokalni nacionalisti igrali svoju prljavu igru, zapadni imperijalizam nije pasivno posmatrao, vec je ucestvovao u podeli. Nemacka je podsticala slovenacke i hrvatske birokrate da se otcepe iz Federacije. SAD je pomogla Hrvatskoj da napravi svoju armiju i cak joj je davala savete kako da izvede "etnicko ciscenje". U tom procesu je preko 200,000 krajiskih Srba isterano iz Hrvatske. Milosevic nije ucinio skoro nista da im pomogne. Italijanska vlast je igrala svoju ulogu pritiskajuci crnogorsku vladu da podrzi secesiju Slovenije i Hrvatske. Ludilo se onda prosirilo na Bosnu sa daljim katastrofalnim posledicama.
Najnovija katastrofa koja je pogodila ono sto je ostalo od nekadasnje Jugoslavije je bilo NATO bombardovanje. NATO je pred Milosevicev rezim postavio uslove ("Sporazum" iz Rambujea) koje ni jedna zemlja ne bi prihvatila. Zahtevali su slobodan pristup NATO trupa u sve delove Srbije. To je bilo ravno transformaciji cele Srbije u NATO koloniju. Kada je Milosevic odbio Sporazum iz Rambujea, NATO je zapoceo svoju kampanju bombardovanja. Izgovor je bio odbrana kosovskih Albanaca.
Istina je da su kosovski Albanci diskriminisani od strane Milosevicevog rezima ali pravi razlog za intervenciju NATO-a nije bio "humanitaran". Oni su nasumicno bombardovali obicne civilne mete, bolnice, skole, tv stanice, mostove, zeleznicu i obicne stambene blokove, ubijajuci hiljade nevinih Srba i kosovskih Albanaca. U isto vreme, nisu zaustavili ubijanje kosovskih Albanaca, koje je u stvari intenzivirano kao rezultat bombardovanja.
Pravi razlog za bombardovanje je da su NATO sile zelele da dominiraju celim Balkanom. Hteli su da nametnu svoje ekonomske ciljeve svim balkanskim zemljama. Unistili su srpsku privredu, ukljucujuci i Kosovo. Stvorili su stotine hiljada nezaposlenih. Sad nude tzv. "pomoc", ali za uzvrat zemlje Balkana moraju ubrzati program privatizacije. Zapadne multinacionalne korporacije i banke zele da kupe profitabilnije sektore privrede i zatvore ostatak. Ovo je bio pravi cilj rata.
Iskreni socijalisti, marksisti, su se suprotstavljali ovom bombardovanju od samog pocetka. Takode smo se suprotstavljali i razbijanju Jugoslavije. Objasnili smo da bi takav raspad predstavljao katastrofu za sve ljude. Nazalost, nasa predvidjanja su se obistinila.
Ali za marksiste nije poenta u plakanju nad katastrofom. Nasa duznost je da razumemo zasto se to dogodilo. Moramo razumeti istorijske, ekonomske, socilane i politicke korene ove katastrofe.
Istorija je pokazala da se hrvatski, srpski, muslimanski... radnici mogu udruziti u zajednicku borbu. Uprkos zverstvima pocinjenim od strane ustasa i cetnika tokom Drugog svetskog rata, nakraju su se radnici sirom Jugoslavije udruzili protiv zajednickog neprijatelja. Partizani su pobedili naciste i izgradili federaciju ujedinjujuci sve ljude.
80-tih smo videli ujedinjeni pokret svih radnika Jugoslavije. Cak i u mracnim danima gradjanskog rata u Bosni videli smo na primeru Sarajeva da su ljudi pokusali poslednji put da se suprotstave nacionalistima na svim stranama.
Jedino resenje krize u kojoj se nalazi Jugoslavija lezi u jedinstvu radnicke klase. Radnici nemaju interesa da se bore jedni protiv drugih. Konflikti ce se javljati iznova dokle god je moc u rukama birokrata i kapitalista. Kraj trenutnog konflikta ne znaci kraj rata. Moze ponovo eksplodirati u Crnoj Gori ili Makedoniji.
U krajnjoj liniji, dokle god se ne pronadje resenje za privrednu krizu, dokle god su nezaposlednost i siromastvo rasprostranjeni, etnicki konflikti nece prestati. Staljinizam je propao, ali ni kapitalizam ne nudi resenje. Milosevic je imao pune ruke posla privatizujuci velike sektore privrede, kako bi se postarao da klika oko njega dobije naveci deo kolaca. Ovo je vodilo zatvaranju fabrika i visokom nivou nezaposlenosti. Slicna je situacija i u Makedoniji i drugim bivsim jugoslovenskim republikama.
Jedino resenje lezi u zajednickoj borbi radnika za socijalisticku transformaciju svih bivsih jugoslovenskih republika. Nazalost, rec socijalizam je isprljana od strane staljinistickih birokrata koji su paradirali kao "socijalisti" skoro pola veka. Mnogi ljudi vide socijalizam u svojoj karikiranoj verziji gde klika privilegovanih birokrata dominira drustvom. Ovo nema nista zajednicko sa istinskim socijalizmom. Istinski socijalizam znaci da sami radnici odlucuju o svojoj sudbini. On znaci nacionalizovanu plansku ekonomiju, ali sa demokratskom kontrolom u rukama samih radnika.
Kako bilo, borba za socijalizam ne moze biti ogranicena na bivsu Jugoslaviju. Sve zemlje Balkana se suocavaju sa surovom privrednom krizom. U svim ovim zemljama bivse staljinisticke birkorate pokusavaju da se transformisu u kapitaliste. Ovaj put vodi ljude Balkana u katastrofu. Stoga je jedino resenje stvaranje zajednicke Balkanske Socijalisticke Federacije.
Ovo bi bio korak ka sve-evropskoj Socijalistickoj Federaciji i na kraju, svetskoj Socijalistickoj Federaciji. Kako bilo, kao sto je pokazao cak i Sovjetski Savez, ne samo da socijalizam nije moguc u jednoj zemlji, vec se ne moze odrzati cak ni u velikoj federaciji kao sto je Sovjetski Savez. Kapitalizam je internacionalni sistem i moze se protiv njega boriti smo na internacionalnoj pozornici. Ni jedna zemlja na svetu nema resurse da se razvija nezavisno. Zbog toga planiranje [planska ekonomija] mora biti razvijeno.
U socijalistickoj federaciji resursi regiona bi se mogli koristiti za olaksavanje svih socijalnih i ekonomskih problema s kojima se suocavaju radnici, kroz plansku privredu. I u okviru takve federacije svakoj nacionalnosti bi bila data autonomija, sa pravom da koristi svoj jezik, da razvija svoju kulturu, bez diskriminacije drugih nacionalnosti. Na ovoj osnovi, bratoubilacki ratovi koje smo videli u skoroj proslosti bi konacno mogli postati stvar proslosti. Ljudi bi mogli da zive jedni pored drugih u miru.
Ali da bi se ovo postiglo, nuzno je zbaciti sve rezime koji sada vladaju balkanskim zemljama. Jedina sila koja ovo moze postici je radnicka klasa. Tragicno je da trenutno ne postoji na Balkanu ni jedna partija ili organizacija koja stiti istinske ideje socijalizma. Nasa je duznost da ponovo otkrijemo pravu tradiciju marksizma i obnovimo socijalisticki pokret u ovom delu Evrope. Resenje za radnike lezi u izgradnji marksisticke organizacije preko celog Balkana.
Jednom kada napredni radnici Balkana shvate ideje istinskog marksizma, nikada vise nece dozvoliti da se razvije etnicka mrznja. Zverstva kojima smo bili svedoci u proslom periodu nisu izvrsili radnici i obicni ljudi, vec reakcionarne paravojne organizacije na svim stranama.
Ovaj veb-sajt ce pokusati da obezbedi ideje, analize, program koji moze pokazati svim radnicima i mladima u Srbiji koji traze resenje za probleme koji su razorili ovu zemlju, da postoji alternativa, socijalisticka alternativa.
Proleteri svih zemalja, ujedinite se!
In Defence of Marxism, 30. jun 1999.
We are interested in receiving any views, comments or criticisms of this letter. Send e-mail to IDOM@socappeal.easynet.co.uk
Read our material about the crisis in the former Yugoslavia at: