site-campaign-small

Egipatska revolucija odzvanja arapskim svetom

PrintE-mail

Prenosimo članak druga Freda Vestona iz uredništva In Defense of Marxism, zvaničnog sajta Internacionalne marksističke tendencije. Neposredne posledice revolucija u Egiptu i Tunisu su već vidljive u ostatku arapskih zemalja. Međutim, događaji u arapskom svetu pokazuju nestabilnu prirodu kapitalizma u celini i njegovu nesposobnost da ponudi i najmanji boljitak čovečanstvu. Iskustva radnog naroda Tunisa, Egipta i zemalja u kojima će pobune tek uslediti vrlo lako mogu biti prozor ka budućnosti balkanskih zemalja, takođe pod vlašću represivnih pljačkaških režima, saveznika američkog i zapadnoevropskog imperijalizma.

Egipatska revolucija, nastavljajući se brzo na Tuniski ustanak, poslala je udarne talase po celom arapskom svetu. Svi ozbiljni stratezi kapitala diskutuju o „domino efektu“ događaja koji se odvijaju u Egiptu. Niko od njih, međutim, nije očekivao ništa od ovoga.

Nedelju dana pre nego što je Ben Ali bio prisiljen da pobegne, časopis „Ekonomist“ je negirao da će Ben Ali biti svrgnut ili da će režim ikad biti uzdrman. Onda, kada je Ben Ali bio svrgnut, nadogradili su grešku uveravajući svoje čitaoce da se tuniska revolucija neće proširiti na zemlje poput Egipta jer je Egipat „drugačiji“, naravno. Nekoliko dana potom, Egipat je zahvatila erupcija.

Imperijalističke sile, posebno Sjedinjene Države, su mislile da drže situaciju pod kontrolom i da su režimi pod njihovim pokrovitetljstvom stabilni. Interesantan komentar koji ističe razmišljanje buržoazije se pojavio u članku „Fajnenšl tajmsa“ 28. jauara. Ovako su oni nedavno gledali na situaciju: „Pre 2007, razvijanje globalne ekonomije je delovalo toliko smireno i predvidivo da je ponekad nazivano ’dobom velike umerenosti’.“

Ovaj idilični period je, međutim, bio naglo skrhan krizom 2008. godine. A događaji na Bliskom Istoku su došli kao još veći šok. Članak nastavlja: „...investitori sada žive u svetu koji je sve više nepredvidiv i u ekonomskom i u političkom smislu. Ili, da upotrebimo tržišni žargon, ono što Bliski Istok sada demonstrira je snaga „debelih repova“ (događajima za koje se čini tako neverovatno da će se desiti da se obično ignorišu, sve dok im se to ne osveti njihovim iznenadnim udarom).“ Članak citira Sajmona Vilijamsa, analitičara HSBC-a za Bliski i Srednji Istok: „Ono što se desilo u Tunisu je svakog iznenadilo. Primoralo nas je da preispitamo stare izvesnosti [u regionu].”

Problem ovih buržoaskih takozvanih „eksperata“ je u tome da nisu uspeli da primete šta se dešavalo u nižim slojevima društva, među milionima potlačenih radnika i sirotinje. To je zato što, dok žive u svojim kulama od slonovače, obično ignorišu ove slojeve. I zato što prividno zatišje može da traje čak i decenijama, oni počinju da misle da će stvari uvek tako izgledati. Ovo otkriva ekstremnu kratkovidost sa njihove strane.

Dalekovidost marksizma

Marksizam, sa druge strane, jer ima „dug pogled na istoriju“ i uzima u obzir sve protivrečnosti i to kakav uticaj ove imaju na situaciju tokom vremena, je bio alatka koja nam je omogućila da razumemo savršeno dobro šta se dešava. Uporedite nedostatak razumevanja gore navedenih citata sa sledećim: „Reakcionarna saudijska monarhija sada visi o niti. Ova korumpirana banda je sve više nepopularna i pokušava da se održi na vlasti...“ (Bliski Istok, Anapolis i palestinski problem: još pregovora o pregovorima, autor: Alan Vuds, 6. decembar 2007. godine). Primetite datum: 2007. godina!

A što se tiče članka koji smo objavili 7. aprila 2008. godine, Egipatski 6. april – generalna proba za veće događaje u budućnosti, autori: Žan Duval i Fred Veston: „Mubarakov režim se suočava sa svojom najtežom krizom ikada. Najznačajnija stvar je da su radnici izgubili svoj strah od režima.(...)Sazrevaju svi uslovi za revoluciju.“

Skorije, prošlog oktobra smo objasnili: „Napetosti u Egiptu dostižu tačku ključanja.(...)Revolucija se razvija ispod površine.“(Egipat: Sprema se oluja, autori: Hamid Alizade i Frederik Ohsten, 28. oktobar 2010. godine).

Bili smo u stanju da sve ovo napišemo mnogo pre početka sadašnjeg revolucionarnog previranja jer smo razumeli posledice decenija tlačenja, pojačane ekonomskom krizom i rastućom društvenom polarizacijom. Ali kada smo potegli pitanje izgleda za revoluciju na Bliskom Istoku, u odgovor smo dobili zaglušujuću kakofoniju cinizma i skepticizma koji su negirali da je revolucija moguća. Sada je revolucija eruptirala u Tunisu, Egiptu, a širi se i na Jemen, Jordan i mnoge druge arapske zemlje.

Zapadni imperijalisti su sada u jurnjavi da nadoknade izgubljeno vreme. Odgovor američkog imperijalizma i njihovih evropskih saveznika je bio pozivanje Mubaraka na umerenost i pripremanje prelaza u demokratičniji režim. Oni ovo čine iz straha od širenja revolucije od zemlje do zemlje sve dok se ne uruši svaki truli, despotski režim na Bliskom Istoku i u Severnoj Africi.

Međutim, ne guraju svi svetski „lideri“ ovaj ishod. Postoji i druga strana priče! Ako Egipat – ključna zemlja arapskog sveta – krene putem Tunisa i Mubarak bude konačno svrgnut, to bi imalo još veći uticaj nego događaji koji su doveli do pada Ben Alija. Posle Egipta, zemlje poput Jordana, Jemena, Alžira i tako dalje bi takođe mogle da vide revolucionarna previranja. Ovo bi moglo da direktno ugrozi materijalne koje moćnici imaju u regionu.

I tako dok Obama poziva na „smenu vlasti“, možemo biti sigurni da su ispod žita druge arapske vođe ohrabrivale Mubaraka da se odupre. Ako on uspe da zadrži plimu, ima još nade za ove despotske lidere. Izraelska vladajuća klasa takođe ne želi da vidi revoluciju kod prvih komšija. Iako se ponose time što su „jedina demokratija“ na Bliskom Istoku, izgleda da nisu baš radi da vide kako se ruše diktature koje ih okružuju.

Ovi lideri imaju dobar razlog za brigu. Isti uslovi koji postoje u Tunisu i Egiptu takođe postoje i u drugim arapskim zemljama. A u ovim uslovima, revolucija koja se širi od jedne arapske zemlje do druge je takođe olakšana činjenicom da se u svim ovim zemljama govori zajedničkim jezikom (bez namere da ignorišemo razne manjine koje postoje u ovim zemljama i koje takođe učestvuju u pokretu), da postoji zajedničko kulturno nasleđe, zajednička religija (barem za 90% stanovništva), teritorijalni kontinuitet (uprkos veštačkim granicama koje su zacrtale kolonijalne sile), da postoji viđenje da imaju zajedničke probleme i da postoji otpor kapitalističkoj i imperijalističkoj dominaciji. Sve ovo je stvorilo moćnu silu u umovima masa. A slični uzroci imaju slične posledice. Ceo region je oplođen revolucijom.

Tempo događaja koji se odvijaju na Bliskom Istoku i Severnoj Africi delom zavisi od toga šta će se desiti u Egiptu u sledećim danima i nedeljama. Ako sadašni pokret ne uspe da sruši Mubaraka na kratke staze, ovo bi moglo da uspori proces. Ako ga sruše uskoro, ovo bi isto tako ubrzalo procese drugde. Budući da ishod određuje borba živih sila, ne može se unapred odrediti koliko će brzo ili koliko će sporo ovo biti. Ali smer procesa je vrlo jasan. Pre ili kasnije Mubarak će morati da ode i otvoriće se novi period u kojem će klasna borba u Egiptu biti podignuta na novi nivo. Ovome se ne može pobeći i ovo će imati uticaj na ceo region.

Sledeća kratka skica situacije je pokazatelj međunarodnog uticaja koji Egipatska revolucija, nastavljajući se na Tunisku revoluciju, već ima.

Jordan

Jordan je prvi kandidat za praćenje egipatskog puta. Protesti protiv rastućeg siromaštva, poskupljenja hrane, nezaposlenosti i korupcije već traju nedeljama. Nezaposlenost je zvanično 14% u zemlji od šest miliona ljudi. 70% stanovništva su mladi, ispod 30 godina i 25% stanovnika živi ispod granice siromaštva.

Hiljade ljudi u Jordanu su na ulicama protestujući, zahtevajući ostavku premijera i smanjenje cena. Ovo je rezultat ekonomske krize. Jordan ima rekordni deficit od dve milijarde dolara ove godine. Inflacija je porasla 6,1%.

Pokušavajući da umilostivi mase, kralj Abdulah je obećao neke „reforme“, posebno oko kontroverznog izbornog zakona. Premije je takođe najavio 550 miliona dolara subvencija za gorivo i osnovne namirnice poput pirinča, šećera, stoke i plina za kuvanje. Takođe je najavio povećanja plata u javnom i bezbednosnom sektoru.

Ali sve ovo nije imalo efekta. To objašnjava zašto je 1. februara kralj Abdulah najavio da daje otkaz Samiru Rifaju, premijeru i celoj njegovoj vladi – zamenjujući ga Marufom Bahitom, zaduženim da oformi novu vladu koja bi trebalo da „preduzme praktične, brze i opipljive korake prema sprovođenju istinskih političkih reformi.“ Kralj obećava momentalni program demokratske reforme, dok očajnički pokušava da preduhitri rastući protestni pokret i izbegne egipatski scenario. Bahit, međutim, nije u osnovi različit od odlazećeg premijera. Pamte ga po nadziranju lokalnih parlamentarnih izbora 2007. godine, kada je poslednji put bio u vladi, a gde se desila otvorena izborna krađa.

Aktivisti na demonstracijama u petak (4. februar) u Amanu ispred premijerove kancelarije su uzvikivali „Dole vlada!“, pokazujući da neće prihvatiti nikakve polu-mere. Neuspeh u ispunjavanju zahteva naroda bi mogao da ugrozi sam opstanak monarhije i sruši čitav režim.

Jemen

Naširoko rasprostranjeno siromaštvo u Jemenu, sa 45% stanovnika koji žive sa manje od $2 dnevno je koren sadašnjeg protestnog pokreta tamo. Poslednje vesti iz Jemena su da je u četvrtak (3. februara) više od 20 000 ljudi – najveći odaziv do sada – marširalo ulicama Sane, zahtevajući odlazak predsednika Alija Abdulaha Saleha.

Kao i u Egiptu, kontrarevolucionarni salehovski demonstranti su naišli na ogromni antisalehovski protest, što je dovelo do nekih fizičkih sukoba, koje je razdvojila policija. U gradu Adenu, na jugu, suzavac i bojeva municija su korišćeni za rasterivanje demonstranata. Bez sumnje je da će ovo imati isti efekat kao u Egiptu: očvrsnuće odlučnost revolucionarnog pokreta.

U sredu, predsednik Ali Abdulah Saleh je najavio da se više neće kandidovati 2013. godine i dodao da se neće kandidovati ni njegov sin. Opet, ovo je slično onome što je najavio Ben Ali pre nego što je bio svrgnut i izgleda gotovo kao fotokopija ponašanja Mubaraka u Egiptu. On pokušava da umilostivi mase obećanjem svog odlaska, ali ovo je samo prevara s ciljem da mase skloni sa ulica kako bi vratio kontrolu nad situacijom.

Takođe je najavio povećanje plata i smanjenje poreza, osnivanje fonda za obezbeđivanje poslova za fakultetski obrazovane, proširivanje pokrivenosti socijalnim programom, oslobodio je studente plaćanja ostatka školarina za ovu školsku godinu i zatražio je da se smanje cene izdavanja diploma.

Jasno je da su sve ovo manevri u cilju sprečavanja rasta protestnog pokreta, kako on ne bi postao poput onog u Tunisu i Egiptu. Ali protestnici su ukazali na to da im ovo nije dosta. 20 000 ljudi na ulicama u četvrtak su skandirali „Narod hoće promenu režima“ i „Ne korupciji, ne diktaturi“ i „promena režima, dole predsednik“.

Alžir

Alžir je video protestne pokrete protiv rastuće cene osnovnih hranljivih namirnica krajem decembra otprilike u isto vreme kada su protesti eruptirali u Tunisu. 30. decembra je bilo izveštaja o barem pedeset troje ljudi koji su povređeni i dvadeset devetoro koji su uhapšeni kada se policija obrušila na proteste protiv loših stambenih uslova u jednom od kvartova grada Alžira. Koliko su odlučno protestnici uzvratili udarac se može videti u činjenici da su pedeset dvoje od pedeset troje povređenih bili pripadnici snaga bezbednosti.

Neredi su opet eruptirali početkom jauara oko poskupljenja hrane i nezaposlenost. Režim je odgovorio kombinacijom represije – pet dana uličnih protesta je ostavilo za sobom petoro mrtvih i preko 800 ranjenih - i smanjivanja cena nafte, šećera i drugih osnovnih potrepština i kupovinom milion tona žita za pravljenje zaliha i takođe je obećao nastavak subveniranja osnovnih hranljivih namirnica poput brašna.

Na ovaj način su se nadali da će umilostiviti mase i zaustaviti revolucionarni ustanak koji je počeo da se razvija. Ali problem koji leže u korenu i koji su i doveli do pobune nisu rešeni. Nezaposlenost, posebno među omladinom, koja čini polovinu populacije, ostaje visoka. Prema vladi, ona iznosi nekih 10%, ali realističnije cifre je smeštaju negde blizu 25%.

Bes je nastavio da tinja ispod površine, spreman da eruptira u svakom trenutku. 22. jaunara, na primer, više ljudi je povređeno tokom napada na policiju za vreme demokratskih demonstracija u gradu Alžiru protiv zakona koji zabranjuje javna okupljanja. Stotine ljudi su prkosile zabrani i izašle na ulice gde su se suočili sa teško naoružanim snagama policije.

1. februara, hiljade ljudi su se odazvale pozivu na demonstracije koje je izdala CLE (Lokalna studentska koordinacija) na Univerzitetu u Tizi Uzu. Prema organizatoru, 15 000 je uzelo učešća u protestnoj akciji. Značajno, neki protestnici su nosili tunisku zastavu, jasan pokazatelj da žele da vide u Alžiru pokret koji može da zbaci omraženi režim Buteflike. Jedan od slogana je bio “Bout-Ali dégage!”, igra reči sa imenima Buteflika i Ben Ali.

3. februara, predsednik Buteflika je najavio da će vanredno stanje u zemlji biti ukinuto u „veoma bliskoj budućnosti“. Vanredno stanje je na snazi od 1992. godine, izvorno uvedeno radi „borbe protiv terorizma“. Dok je ovo najavljivao, Buteflika je pozvao svoju vladu da usvoji mere koje će otvoriti radna mesta i takođe je najavio na bi nacionalna televizija i radio trebalo da emituju poglede svih političkih partija.

Za sada, ovo ostaju samo obećanja. To su reči kojima je cilj da se dodvore protestnom pokretu, da ih ubede da je „demokratska reforma“ na putu. Nikakav datum nije iznet za ukidanje vanrednog stanja. A što se tiče radnih mesta, kako će biti otvarana u sadašnjoj ekonomskoj klimi može samo da se nagađa.

Nov dan akcije je sad planiran za 12. februar. Ovakvi protesti koji traju pokazuju da je narod Alžira uznemiren i može opet da se pokrene, sledeći primer svojih tuniskih komšija.

Maroko

Stotine studenata su demonstrirale u marokanskom gradu Fezu u nedelju, 30. januara, u protest protiv povećanja cena i pogoršanja socijalnih uslova (VIDEO). Demonstranti su uzvikivali slogane povezujući sudbinu kralja Mohameda VI sa Ben Alijevom. Ovo se nastavlja na raniji protest u severnom gradu Tetuanu, 20. januara, koji je organizovao lokalni Komitet protiv povećanja cena i napada na javni sector, uz učešće Saveza komunističke akcije (marokanske sekcije Internacionalne marksističke tendencije). Skup u Tetuanu, koji je privukao 300 ljudi je takođe sazvani i u znak solidarnosti sa Tuniskom revolucijom (VIDEO).

U proteklih nekoliko dana, španski mediji su objavili izveštaje o tome da su vojska i interventne jedinice snaga bezbednosti premeštene iz Sahare u glavne gradove Maroka, u sklopu priprema za veće nemire. Marokanska vlada je snažno negirala takve izveštaje, ali je jasno da ih brine mogućnost širenja revolucije na njihovu zemlju. Dan Gneva, organizovan od strane „Pokreta za slobodu i demokratiju sad” je najavljen za 20. februar, što bi takođe moglo da bude tačka fokusa za proteste širom zemlje.

I baš kao što je „Ekonomist“ pokušavao da smiri živce svojih čitalaca time da je Egipat „drugačiji“ i neće poći putem Tunisa, ministarka spoljnjih poslova Španije, Trinidad Himenez, nedavno je izjavila: „Iskreno verujem da je situacija u Tunisu i Egiptu vidno različita od one u Maroku“, a kao razlog je navela to da je u Maroku već započet proces „demokratskog otvaranja“. Bez sumnje, španska vlada ne bi bila baš oduševljena da vidi erupciju revolucije odmah preko, sa druge strane Gibraltarskog Moreuza!

Neko mnogo bliži marokanskom kralju, međutim, njegov brat od strica, princ Mulaj Hišam, ima dosta drugačije mišljenje. U intervjuu za „El Pais“, rekao je da „Maroko verovatno neće biti izuzetak... Skoro svi autoritarni sistemi će biti pod uticajem velikog talasa protesta.“

Gaza i Zapadna Obala

Odmah preko istočne granice Egipta je Pojas Gaze, gde kontrolu ima reakcionarni Hamas, pokret egipatskog naorda utiče na Palestince. Neki takozvani marksisti su u prošlosti prikazivali Hamas kao nekako progresivnu silu koja zaslužuje podršku sa levice. U stvari, on je u potpunosti reakcionarna sila koja je samo popunila vakuum zbog korumpiranosti vođstva PLO-a, koji upravlja Palestinskom Upravom.

Hamas pokušava da prikaže sebe kao „revolucionarnog“ i „anti-imperijalističkog“. Da je to tačno, onda bi bilo očekivano da podrže revoluciju koja se odvija u Egiptu. Naprotiv! Prošle nedelje je policija Hamasa razbila mali miting u znak podrške revolucionarnom pokretu u Egiptu u Gazi, hapšeći nekoliko žena.

Hamas je zabrinut revolucionarnim događajima u Egiptu isto kao i vlada u Izraelu. Dodatno obezbeđenje je postavljeno na granicu između Egipta i Pojasa Gaze, ne sa egipatske već sa palestinske strane. Činjenica je da Hamas ne želi da se pokret u Egiptu prelije u Pojas Gaze. Ako iko traži odgovor na optužbe da su dešavanja u Egiptu islamski ustanak, neka samo pogleda reagovanje Hamasa.

Hamas se sa pravom plaši „zaraze“ iz Egipta. Pokazatelj je činjenica da je više hiljada Palestinaca iz Pojasa Gaze pristupilo Fejsbuk grupi koja je pozvala na protest protiv Hamasa u petak (4. februar). Ovo je odgovor svim onim skepticima koji u Gazi vide samo islamsku reakciju. Pravi glas Palestinaca koji naseljavaju ovaj mali pojas zemlje se digao.

Nešto slično se organizuje i na Zapadnoj Obali. Palestinske vođe na Zapadnoj Obali u stvari priznaju da se protesti u Tunisu i Egiptu mogu preliti na Palestinske Teritorije. A policija tamo ima slične brige kao Hamas. Ovaj video Dana Solidarnosti sa Egipatskom revolucijom u Ramali, Palestina, 5. februara 2011. godine pokazuje kako policija Palestinske Uprave napada skup solidarnosti sa egipatskim ustankom u Ramali na Zapadnoj Obali.

S pravom se plaše erupcije protesta na Zapadnoj Obali. Ne zaboravimo da je su tek nedavno proculere informacije u „Palestinskim novinama“ o tajnim dogovorima PLO-ovske Palestinske Uprave i izraelske države, čak i diskusije o atentatu na jednog palestinskog borca.

Plašeći se nemira i pokušavajući da preduhitri bilo kakav protestni pokret, premijer Palestinske Uprave, Salam Fajad je upravo najavio opštinske izbore u bliskoj budućnostni, a govori se i o parlamentarnim izborima. Predsednik Palestinske Uprave Mahmud Abas je, smatra se, blizak Mubaraku, te bi pad potonjeg naštetio njegovoj poziciji u palestinskom narodu.

Svi uslovi vriju na Palestinskim Teritorijama za još jednu Intifadu, ovaj put na mnogo većem nivou i kao deo svearapskog pokreta, ne kao izolovani ustanak. Setimo se da je Intifada imala daleko veći udar na izraelsko društvo od decenija individualnog terorizma. Lansiranje nekolicine raketa koje pogađaju radničke kvartove u Izraelu ili bombaši samoubice koji ubijaju nevine izraelske muškarce, žene i decu u autobusima ili u supermarketima ne prave ni ogrebotinu u mašineriji cinoističke države. U stvari, ove akcije su poslužile jačanju cionističke države, gurajući celo stanovništvo prema podršci za njihovu vladu jer se osećaju ugroženima kao narod.

Štaviše, činjenica da su svi arapski režimi despotske diktature, koje su uvek iskorišćavale Palestinsko pitanje za svoje interese, kriveći Izrael za sve nesreće arapskog naroda je takođe vešto iskorišćeno od strane cionističke elite za prikazivanje slike Izraela kao zemlje okružene državama koje žele da ga unište. Revolucionarni pokret arapskih radnika i omladine bi, u jednom trenutku, bez sumnje imao uticaja na obične radne ljude u Izraelu.

Sirija

Sirija je dugo vremena smatrana „odmetničkom“ državom zbog svoje pro-sovjetske prošlosti i nacionalizovane privrede. Režim je sada pod al-Asadom donekle otvorio privredu i dozvolio „tržišnoj ekonomiji“ da se razvije. Mi tako sada imamo režim sa svim prošlim manama u vidu represivnog državnog aparata, ali sada sa dodatim posledicama otvaranja ka kapitalizmu, što vodi ka rastućoj društvenoj polarizaciji i rastućoj nejedanakosti pošto se bogatstvo gomila kod elite, a siromaštvo kod nižih društvenih slojeva.

Al-Asad, sirijski diktator, je pod uticajem revolucija u Tunisu i Egiptu priznao da arapski vladari moraju da se prilagode rastućim političkim i ekonomskim aspiracijama ljudi u regionu. On planira da ove godine progura političke reforme poput lokalnih izbora, iako je izjavio da su stabilnost i privreda za njega veći prioritet od političkih reformi. On je takođe najavio i neke manje ekonomske ustupke, ne bi li tako potkopao bilo kakve planove da ljudi izađu na ulicu. Vlada je najavila subvencije i pomoć siromašnima. Nastavnicima su obezbeđeni beskamatni krediti za laptopove, dok su neki javni zvaničnici optuženi za korupciju u gradu Alepu. Odskora je 2 miliona radnika u javnom sektoru dobilo povišicu od 17 procenata.

Ono što al-Asad smatra pod stabilnošću i ekonomijom kao prioritetima jeste da on misli da će mu postizanje nekakvog ekonomskog poboljšanja očuvati vlast. Ipak, nezaposlenst je u Siriji sada zvanično dostigla 10%, ali neki smatraju da je ona viša, čak i do 25%.

Rastući socijalni problemi doprinose stvaranju duha pobune među omladinom u zemlji. Uz ograničeni pristup internetu koji dozvoljava režim, postavljeno je nekoliko stranica na Facebook-u sa ciljem organizovanja protesta sa linijom poput one koja je pokrenula pokrete u Tunisu i Egiptu. Izdat je poziv na proteste u petak i subotu (4. i 5. februar), ali nije uspeo da privuče protestnike. Jedan anonimni aktivista je rekao: „Još je rano za nas. Imamo mi vremena. Ulica definitivno nije još spremna.“

Sirijski režim je jedan od najbrutalnijih u regionu što se tiče reagovanja na nemira. Postoje izveštaji o tome kako su prošle srede sirijske bezbednosne snage u Damasku razbile bdenje u znak podrške ustanku u Egiptu. Internet je takođe bio pod jakom policijskom kontrolom. Facebook je na primer zvanično blokiran još od novembra 2007., iako su mnogi mladi Sirijci to zaobišli koristeći proksi servere.

Režim pokušava kombinovanjem svog represivnog aparata sa ustupcima ekonomske prirode da saseče u korenu bilo koji pokušaj stvaranja pokreta poput onog u Egiptu. To je ipak beskorisno. Iako režim još nije suočen sa istim nivoom protesta kao drugde, preduzeo je mere predostrožnosti povećavši broj blokiranih sajtova i chat usluga koji su dostupni korisnicima interneta u zemlji. Sve ovo ukazuje na rastuće nemire sa kojima se Sirija suočava. S obzirom na brutalnu prirodu režima, oni bi u jednom trenutku mogli neočekivano i masovno da buknu.

Sudan

Sudanske bezbednosne snage su uskoro nakon pada Ben Alija u Tunisu uhapsile opozicionog lidera Hasana al-Turabija. Ovo se desilo ubrzo nakon što je al-Turabijeva partija pozvala na „narodnu revoluciju“ ako sudanska vlada ne bude vratila rast cena unatrag.

„Ova zemlja zna od ranije za narodne ustanke“, rekao je Turabi u intervjuu za novinsku agenciju AFP. „Ono što se desilo u Tunisu je podsetnik. Ovo će se verovatno desiti u Sudanu... Ako neće, doći će do velikog krvoprolića. Cela zemlja je naoružana. U gradovima će to biti ustanak, ali u Darfuru i Kordofanu imaju oružje.“

Od tada je u zemlji izbio pokret i studenti su prošle nedelje izašli na ulice. 31. januara je umro Mohamed Abdulrahman, student sa Universiteta Ahlia, od povreda zadobijenih od policijskog premlaćivanja. Ovo je navelo režim da da zatvori mnoge univerzitete i da postavi jake policijske snage oko studentskih domova. Policija je kod Medicinskog fakulteta Kartumskog univerziteta pokušala da spreči 300 studenata da napuste dom, ali su ovi na kraju probili sebi put vičući: “ Revolucijom protiv diktature!“

Režim je pokušao da ućutka sve medije koji su izveštavali o studentskim protestima iz straha da ne doprinesu širenju protesta. Šta više, Sudan se proteklih nedelja součavao sa raširenim socijalnim nemirima, pošto zemlja sve više tone u ekonomsku krizu sa rastućom inflacijom koja je uticala na cene osnovnih dobara. Da stvar bude još gora, vlada je smanjila subvencije na naftne proizvode i šećer, ključnu robu u Sudanu. U Sudanu očigledno takođe vri.

Saudijska Arabija

Saudijska Arabija je ključna država u regionu i najveći svetski izvoznik nafte. Imperijalisti su izuzetno zabrinuti da bi ovaj „prijateljski režim“ mogao da padne i time bi bio ugrožen stalan dotok nafte koji je toliko ključan za funkcionisanje svetske ekonomije.

Zvanična stopa nezaposlenosti stoji na 10%, a inflacija raste. Zapadni i saudijski analitičari se teše činjenicom da Saudijska Arabija ima ogromno naftno bogatstvo kojim može da gasi bes i frustraciju. Može na primer da poveća subvencije na hranu bez većih poteškoća. Saudijska Arabija je u decembru usvojila rekordan budžet i planira da do 2013. potroši 400 milijardi dolara na unapređivanje infrastrukture. Političke partije i sindikati ne postoje. Protesti i štrajkovi su ilegalni. Ne postoje studentske organizacije, radnički sindikati ni političke partije. Ipak, saudijska vlada sa zaprepašćenjem posmatra šta se dešava u Tunisu i Egiptu. Oni su takođe smatrani stabilnima i imunima na revoluciju.

Bank Saudi Fransi je 31. januara objavila dokument „Buđenje: Egipatska zaraza preti, ali je savladiva“. Džon Sfakianakis, glavni ekonomista pri Bank Saudi Fransi, objašnjava: „Saudijci imaju sredstva da održe subvencije na mestu, ali oni nisu izolovani od dešavanja u Egiptu... Ovo je znak za buđenje za sve u regionu. Moraju da imaju u vidu da nezaposlenost i stvaranje novih radnih mesta moraju da budu prioritet u Saudijskoj Arabiji.“

„Fajnenšl tajms“ je 5. februara objavio interesantan komentar na dilemu Obamine administracije i Saudijske Arabije: „(američka administracija) mora sebi da postavi veliko pitanje: šta ako Saudijska Arabija, najveći svetski izvoznik nafte, ali i zemlja u kojoj mladalačka populacija nije osetila prednosti naftnog bogatstva, bude potresena sličnim previranjima?“

Doista, 200 nastavnika je prošlog meseca organizovalo proteste ispred Ministarstva prosvete zahtevajući poslove u javnom sektoru. Ovakvi protesti se već duže vreme održavaju. Poslednji je bio u petak kada su uhpšeni demonstranti koji su se okupili u Džedi da protestvuju protiv loše infrastrukture. Protestnici su očigledno demonstrirali par minuta u glavnoj ulici Džede nakon molitve u petak, nakon čega je policija razbila protest i privela učesnike.

Ovakvi mali protesti ukazuju na mnogo dublji osećaj nezadovoljstva unutar šire populacije. Gore pomenuti Sfakianakis ističe da „mi ne možemo da uzmemo stabilnost u Bliskom Istoku zdravo za gotovo... Ljudi na Bliskom istoku nisu više ni strpljivi ni tihi. Mislili smo da se nakon Tunisa nece isto desiti i u Egiptu, ali pogledajte šta se desilo.“

Ono što buržoaski analitičari ne razumeju je da samo siromaštvo ne vodi ka revoluciji. Ono jeste važan faktor, ali ne jedini. Egipat ima mnogo siromašnih, ali nije najsiromašnija zemlja na svetu. Ono što prouzrokuje revolucionarna previranja jeste prelaz iz jednog perioda u drugi, talasanja gore-dole u ekonomskoj konjunkturi. Oduzimanje reformi iz prošlosti može da oslobodi snažne pokrete.

Postoji još jedan faktor. Bogatstvo ovih država je skoncetrisano u rukama manjine. Sve ove države su doživele značajan privredni rast. Egipat je na primer od 2003. godine prosečno rastao 5,5%. Rast pak nije bio jednako raspoređivan. Mi tako imamo armiju siromašnih pored male elite veoma bogatih. To samo po sebi može da pokrene revolucionarne događaje.

Tu je i rastuća mržnja prema tim korumpiranim, represivnim režimima. Nije slučajno što su mnoge žene učestvovale u skorašnjim pokretima u Saudijskoj Arabiji. Sve bi ovo moglo da pokrene moćan pokret protiv naizgled stabilnog režima u Saudijskoj Arabiji.

Implikacije po imperijalizam

Ova iznenadna eksplozija revolucije širom arapskog sveta ima ozbiljne implikacije po imperijalizam. 60-ih su mnoge arapske zemlje prešle ulevo. Školski primer ovoga je bila Sirija, gde je privreda razvijana po ugledu na Sovjetski Savez. Čak i kada taj proces nije dostizao toliki nivo, režimi poput Naserovog su se kretali u istom smeru. Veiliki deo ekonomije je bio nacionalizovan i uz to je išao razvoj socijalnih mera poput zdravstva, obrazovanja, subvencija na hranu, ... i sve je to poboljšavalo život masa. Naser se do današnjeg dana pamti u vedrom svetlu kod mnogih Egipćana. On je takođe bio poštovan širom arapskih zemalja, jer se njega gledalo kao nekog ko je izlazio na crtu imperijalizmu.

Ipak, taj proces počeo da biva rušen kasnih 70-ih i ranih 80-ih. U Egiptu je Sadatov režim počeo da se vraća pod sferu uticaja američkog imperijalizma. Na osnovu toga su privatizacije došle na dnevni red. Na međunarodnom planu Egipat je prešao sa neprijatelja Izraela na potpisivanje mirovnog ugovora koji i danas važi. Jordan je takođe potpisao takav ugovor. Kad je Ben Ali došao na vlast u Tunisu, 80% privrede je bilo pod državnom kontrolom. Ben Ali je za 23 godine uspeo to da razmontira privatizujući gro privrede i time uništavajući mnoge reforme iz prošlosti.slična slika se može videti u celome Bliskom Istoku.

Taj proces se razvijao kroz 30 godina. Sada i vidimo rezultat: revolucija širom regiona. Mubarak u Egiptu i kralj Abdullaf u Jordanu se smatraju ključnim saveznicima SAD. Ovaj udobni i stabilni odnos ugrožava revolucionarni pokret masa. Problem je u tome što oni mogu malo toga dsa urade. Oni su stvorili uslove za revoluciju i sada moraju da snose posledice.

Source: Crvena Kritika (Yugoslavia)

Home » Other languages » Serbo-Croatian